Koji ti je kurac, zašto si stalno namrštena? Iliti – Iš, sotono!

Ovaj tekst vas neće zabaviti jer nema ničeg zabavnog u vezi sa depresijom. Nema ni slika iz istog razloga. Teško je objasniti koje je to sranje od bolesti a da me sasvim razumete. Mogla bih da vam kažem da je verovatno da jedna trećina ljudi oko vas ima simptome i da to nikoga ne interesuje. Onda mogu da vam kažem da kada u apoteci čujem da nema lekova pomalo paničim ali se pravim da sam kul i u narednim danima još više glumatam i divim se svemu i svačemu što me, već po pravilu, ne interesuje.

Ovo drugo je definitivno najbolji primer. Toliko se trudim da mi bude zabavno i da slušam svakojake podvige i gluposti, a iskreno, samo bih spavala. U to spavanje se računaju i dani u krevetu sa ne sezonama, već kompletnim serijama pogledanim u dahu. Volje ni za čim, snage ni za tuširanje. Ležiš danima na istom mestu i predstavljaš jedno veliko ništa. Telefon je isključen ili radi nečujno, sve čemu je potreban internet je isključeno, jedina veza sa ovom usranom planetom su „torenti“. I tu se osećaš „sjajno“. Zapravo se osećaš kao veliko ništa i osećaš weltschmerz kako te davi i ti jedini to razumeš. Guši te sve, sam sebe gušiš. A ne možeš ni da pomisliš da nešto učiniš jer si mlitav i njanjav. Zbog toga se ni ne trudiš. Eventualno možeš da pročitaš mejlove jer oni ne zahtevaju da se odmah odgovori. Bez kontakta, bez priča i lovačkih bajki, samo mir i taj veltšmerc.

Iako uživam u tome, sigurna sam da takva izolacija može da me izludi. Ako počnem mnogo da mislim biće još gore. Uvek i bude.

Te „ostavite me na miru“ faze dođu i prođu, ali jedna stvar je amin. Svi i sve me smara. Nezainteresovanost za svet, za druge i napredak je prirodni stav. Konstantno imam isti izraz. Ako se slučajno nasmejem, hvata me grč u vilici. Zato ili sam bedno bezizražajna, ili vrištim od smeha na silu. Onda počnem da se oduševljavam vedrim i iritantno pozitivnim, prostim ljudima i kao, ono si što si misliš, pi*ke materine, hajde da probam. Pomislim na košutu i bambija pored potoka u četinarskoj šumi. Slika iz bojanice. Beba liže vodu, mama ga ponosno gleda i uživa u svom životu. Onda ih ubije pijani lovac bez jedne noge. U mojoj glavi sve ide ka suludoj krajnosti tako da ništa lepo ne može da nastane. Daš sebi malo vremena jer bilo je teško ovih dana, hajde da se malo priviknemo, je li. Mhm, ne zaleći se. – Lep je dan napolju, mogla bih da ostanem kod kuće. Što je lepši dan, ja duže ostajem kod kuće. Po nedelju dana.

Kad si toliko dugo izolovan, prestaješ da budeš tolerantan prema sebi. Sam sebi ideš na nerve i obećavaš da ćeš biti bolji lik i prema sebi i prema drugima. Glupe su ti te faze, glupo se ponašaš.

Sasvim slučajno, još kasnije ustajem ujutru i odlučujem istog trenutka da danas nije dan za promenu jer se osećam još bednije. Posle nekog vremena odlučujem, idem napolje, to je to.

Kada se priključiš društvu primećuješ najsitnije navike i rutine kod ljudi da počnu da te izluđuju. Često pomislim da je najbolje da se vratim u svoju jazbinu i pogledam „MasterChef Australia Season 12 Episode 4“, noćas je izašla nova.

Dok ti stručno lice ne kaže da nisi u najboljem stanju, i da postoji, naravno, rešenje za sve. Onda počinješ još više da obraćaš pažnju na to što ti je frka da pričaš sa šalterušom jer je se plašiš. E maco moja, pa nije samo depresija. To je i anksiozni poremećaj. Dakle, meni je frka od šalteruše kojoj je muka od mene, sjajno. Nizak udarac. Glupavi strah od besmislene interakcije.

Od srednje škole sam u depri. To čujem od doktorke. Godinama živim sa depresijom. Više od 10 godina. Muk. Sva sranja koja sam pravila i sve pojačane emocije su rezultat jedne bolesti. Baš lepo. Bilo bi lepo da saznam onda i ko sam ja, kad sam bolesna deset je*enih godina.

Okej, stanje je popravljivo ali gadno je kad čuješ da si u problemu. To može da pogorša stanje u smislu da si se saživeo sa problemom i da primećuješ koliko se razlikuješ od nekih kojima je sve smešno. A meni ništa nije smešno. Slabo se uzbudim zbog nekoga ili nečega. Nekad sam znala da budem skoro nepristojna da bih privukla pažnju, sad češće odgovaram na pitanje zbog čega sam takva, nego što se uključim u društvo. A ta pitanja ne vode nikuda. Pogotovo jer odgovori nisu jasni. Ne znam zbog čega sam ovakva. Ne zanima me ništa.

A problem je zapravo, kako kaže moja doktorka, vrlo ozbiljna gospođa, u hemijskom disbalansu i moj serotonin je presušio. Ukratko, kad je vama lepo, meni se plače. Da bih se ja radovala, moram da popravim tu prirodnu „gudru“. Kako? Pa lekovima. Eto ti sad. Sve što sam uradila, radila sam da bih našla razlog da mi hormoni podivljaju. Pošto ne lučim serotonin u normalnoj količini, moram da ga stvaram veštačkim putem, odnosno, „vrlo prirodnim“ kako bi oni rekli.

Postoji rešenje za to, kupuje se na recept. Sad ti se objašnjavaj sa okolinom kako je depresija izmišljena, kako sam ja umišljena, da su to lekarske gluposti, farmaceutska mafija, navući ću se, postaću zombi, poispadaće mi zubi, ugojiću se kao morž, rodiću mravojeda.

Kada sam ušla u fazu plakanja danima, bez ikakvog razloga, onda sam morala da razmislim. Plakanje bez razloga je upravo taj veltšmerc. To je užasan osećaj da si u sebe uvukao svu bol sveta i veruješ da apsolutno ništa nema smisla. Ništa ti se konkretno nije desilo, nemaš razloga da plačeš ali nemaš ni razlog da ne plačeš. Moram da se isplačem za sve od početka svega. Pošto je tuge oduvek i svuda, to plakanje traje. Moji razlozi su uvek bili „ne znam“.

Ako lek može da me popravi, pristajem. Oduvek sam znala da ću piti neke lekove za ravnotežu. Ovo nije posledica mog pesimizma, jednostavno je tako. A i kada čuješ koliko to traje, ne znaš šta bi drugo. Možda trčala danima i jela Omega-3 da bih vratila taj hormon, ali ne pada mi na pamet. Počinjem od male doze, da se priviknem. Dovodim se u red. Šalteruši mogu da kažem da „to mora malo brže“, javim se na telefon ponekad, lakše mi je. Očekujem da ću se buditi srećna bez razloga, da ću spavati sa osmehom, da me zanimaju vesti. Kočila mi se vilica, zenice su mi bile proširene, nisam podnosila buku, stres i konflikte, ali sam šalteruši smela da kažem šta hoću. Čak bih smela i sa igumanom nekim da se pozdravim kako treba. Jedan veliki deo je završen. Nije više anksiozno-depresivni, već samo depresivni poremećaj. Ali povratni. Biće još problema.

Raspoloženja se menjaju i dolaze različite faze, ali još uvek traje ta borba sa samom sobom. Nije mi život stao, funkcionalna sam, radim, dobro mi je, nisam umotana u jorgan i ne plačem u vozu. Ali nije gotovo. Takođe, vidim sve više ljudi koji se bore sa sobom na isti način. Iako živim malo off the grid, i smanjujem mogućnosti da me neko nađe, u modernijoj okolini vidim da depra nije samo moderna reč za melanholiju. A vidim i da nije prepoznata kao problem. Neka ponašanja su poziv za pomoć, bar sam ja tako uvidela. Ali čini mi se da dok ne se ne pusti krv, niko ne shvata da može da boli. Jeftino mi je da ulazim u patetiku, ali sa sigurnošću tvrdim da apsolutno svi imaju „one dane“ kada im nije ni do čega, kada preispituju sve i svja, ništa nema smisla i osećaju se kao da ne pripadaju baš nigde. To je faza, i to prođe.

Depresija je takva da takav je svaki dan. To stanje ničega koje ne prestaje. Totalno sranje. Može početi da ometa posao, porodicu, može da ugrozi odnose i da ima užasne posledice. Kao kancer (samo emotivni), može se izlečiti ako se otkrije na vreme. Svaka faza melanholije koja traje duže od tri sedmice može biti depresija.

Ja sam otkrila kako da se smirim kada počnem da plačem. Pozovem nekoga bliskog i pitam da li sam umislila tu „tugicu“. Kada čujem da je to iracionalno, i da je sve u mojoj glavi, zaista mi bude bolje. Nije lek, ali je dobra terapija. Kao i razgovor sa doktorom. Kad izađeš iz ordinacije kao leptir si. Sa osmehom hodaš jer ti je jasno da si izdramila bez razloga. Kada složiš sve dobiješ razlog da se smeješ i sve do sledeće faze si ok. A faze su sve ređe.

I sve su smešniji klipovi sa bebama. I pranje kose ima smisla, i možda šminka danas? Može.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Powered by WordPress.com.

Up ↑